Kratak pregled istorije oralne implantologije

Nakon Drugog svetskog rata, oralnu implantologiju je izumeo prof. L. Linkow u Njujorku/SAD. Njegove metode su bile dominantne u lečenju u celom svetu sve do kasnih 80-tih godina. Zatim je P.I. Branemark (slučajno) otkrio da kost ima sposobnost da raste duž površina od titanijuma. Za implantologe ovo doduše nije bilo ništa novo jer su već decenijama radili s implantima od titanijuma ili titanijumskih legura.

Nakon što je P.I. Branemark objavio svoje rezultate, implantološka industrija je počela da nudi metodu oseointegracije. Iako  je ova metoda imala mnoge nedostatke, kao što su npr. dugo vreme zarastanja, česta neophodnost ugradnje veštačke kosti, veliki troškovi za implante i postupak lečenja, postala je popularna i široko rasprostranjena. U to vreme nije postojala druga metoda lečenja.

Nemački stomatolog prof. S. Ihde je nakon 1998. godine spojio znanja iz postojeće oralne implantologije sa iskustvima koja su traumatolozi imali još od 1975. godine, i uvodi novu metodu oseofiksacije u područje oralnih implanata. Drugim rečima: danas postoje dve u potpunosti različite metode oralne implantologije i obe su naučno isprobane i prihvaćene. Zbog svojih enormnih prednosti, pacijenti mnogo više prihvataju metodu oseofiksacije. Oni danas mogu da odaberu jedan od dva načina lečenja, pri čemu se ovaj izbor pravi odabirom klinike koja će izvršiti lečenje.

Od 2006. godine, prof. S. Ihde širom sveta radi i drži predavanja timovima modernih implantologa. Na ovaj način su postupci lečenja po metodi oseofiksacije postali raspoloživi na svim kontinentima. Njegovi učenici danas rade širom sveta sa ovom metodom i svake godine slave rođendan svog gurua kao „Dan strateške implantologije“. Oni prof. S. Ihdea nazivaju „ocem moderne implantologije“ čime izražavaju duboku zahvalnost za njegovo životno naučno delo, rad i razvoj jedne potpuno nove metode za oralnu implantologiju. I zaista, prof. S. Ihde je svojim radom rešio sve postojeće probleme stare metode oseointegracije: nadogradnje kostiju više nisu neophodne, svi postupci lečenja mogu da se sprovedu protokolima za momentalno funkcionalno opterećenje, implanti se u svakom životnom dobu mogu ugaditi i nezavisno od već postojećih bolesti, i – što je najvažnije – periimplantitis (PI) se ne javlja oko Strategic Implant^®-a i Corticobasal^® implanata. U isto vreme, troškovi lečenja su u poređenju sa postupcima lečenja metodom oseointegracije znatno manji. Uz dostupnost njegove metode, pacijenti su po prvi put mogli da se odluče za život bez „sopstvenih“ zuba koji su često za njih bili uzrok samo velikog opterećenja i troškova.